Od regenerativne medicine i naučnici i lekari, a posebno teški bolesnici kojima su matične ćelije jedina nada za izlečenje i život, očekuju mnogo. Govori se o lekovima „skrojenim“ za svakog pacijenta ponaosob, o proizvodnji tkiva i organa u laboratorijama. A, koliko smo zapravo daleko od svega toga i da li se, možda, ipak previše očekuje od terapije matičnim ćelijama, koja je već dobila epitet „terapije budućnosti“?
– Da. Jer, velika je razlika između nečega što se eksperimentalno dokaže na životinjama ili eksperimentalnim modelima, i primene neke procedure u kliničkoj praksi – kaže u intervjuu „Novostima“ profesor dr Zoran Ivanović, specijalista za ćelijsku terapiju i naučni direktor Francuskog instituta za krv, za region Akvitanije i Limuzin, koji je u Beogrady učestvovao na četvrtom međunarodnom simpozijumu o regenerativnoj medicini. – Dug je put između te dve tačke. I ne samo da je dug, nego klinička primena podrazumeva i određene mere sanitarne sigurnosti koje vrlo često mogu i da ugroze biološki efekat neke terapijske procedure. Rečju, treba puno strpljenja da vidimo pune efekte ćelijske terapije u medicini. Ali, isto tako ne treba reći da nema nade.
* Čemu tolika rezerva? Može li se ispostaviti da matične ćelije i nisu tako efikasan lek kao što se sada misli?
– Zato što je medicina koju poznajemo danas , uglavnom zasnovana na terapiji lekovima. Poznajemo delovanje leka na organizam i obrnuto – organizma na lek. Kad živu ćeliju ubacimo u organizam, situacija je daleko kompleksnija. Još ako je u pitanju matična ćelija, onda ona proizvodi druge ćelije koje su različite od nje, pa to delovanje organizama na ćelije i obrnuto dostiže do takvog nivoa složenosti kakav nismo u stanju lako da objasnimo….
* U toku su mnoga istraživanja i eksperimenti, a kakva je vaša projekcija – kada je realno očekivati da matične ćelije postanu lek i za neke teške bolesti poput pojedinih karcinoma ili dijabetesa?
– Matične ćelije su već lek, na primer u oblasti hematologije. Decenijama se primenjuje transplantacija matičnih ćelija hematopoeze, koja se svodi na to da se uništi loša hematopoeza, a da se instalira dobra, zdrava. To, uprošćeno rečeno, znači da postoje bolesti krvi u kojima pojedine ćelije maligno ateriraju, kao na primer lekuemije ili limfomi. Terapija takvih oboljenja se svodi na to da se taj maligni klon uništi i da se ta bolesna hematopoeza, stvaranje krvi, zameni zdravom. Zato ubacimo zdravu matičnu ćeliju, i u suštini je to transplantacija matičnih ćelija.
* Da li je to zasad jedini način primene?
– Postoji i autonomni pristup, u kome se transplantacija matičnih ćelija koristi kao suplativna terapija: prvo se izvade ćelije pacijenata, onda se pacijent tretira visokim dozama citostatika i drugih lekova koje bi ga inače ubile, pa mu se onda vrate natrag matične ćelije. Tako organizam sačuvamo od razornog delovanja terapije.
* Kod kojih bolesti je lečenje matičnim ćelijama do sada pokazalo najbolje rezultate?
– U hematologiji terapija matičnim ćelijama je stvarnost. Ona predstavlja ponekad jedinu alternativu, a u vrlo velikom broju slučajeva i jedini način da dođe do potpunog izlečenja, na primer kod akutne mijeloidne leukemije, koja potpuno može da se izleči jedino transplantacijom matičnih ćelija hematopoeze. Kod dijabetesa postoji mogućnost da se transplantiraju ćelije koje će biti sposobne da proizvode insulin. Tu se, međutim, radi o konceptualnom problemu, jer ako transplantiramo zrele ćelije koje proizvode insulin, one će posle izvesnog vremena uginuti kad njihov životni vek istekne. Znači treba naći matične ćelije koje će u toku dugog vremena da proizvode zrele ćelije a one insulin, i sve je to vrlo komplikovano.
* Kliničke studije i tu, ipak, nagoveštavaju pomak?
– Razvijaju se pristupi zasnovani na tzv. mezehibalnim matičnim ćelijama koji u današnje vreme već pokazuju rezultate na nivou kliničkih studija. Na primer – u kardiologiji za terapiju infarkta miokarda, ili hronične insuficijencije (slabosti) srca. Ako postoje neke procedure koje će u skoro vreme da daju rezultate i uđu u rutinu, to su onda te procedure. Ali, jedno je kada se nešto primenjuje u toku kliničkih studija, a sasvim drugo je ulaženje u bolničku rutinu. To su skupe terapije, koje zahtevaju logističku organizaciju cele države i društva, ne samo zdravstvenog sistema da bi se izvodile.
* U kojim se sve oblastima i za koje bolesti koriste matične ćelije?
– Malo je oblasti i malo bolesti gde se one koriste u rutinskoj praksi. Ali, na nivou kliničkih studija praktično da nema oblasti u kojoj postoji ćelijski problem , što će reći problem na nivou ćelije i tkiva a da se ne pokušava upotrebiti pristup lečenja matičnim ćelijama, pa čak i regeneracija kičmene moždine i nervnog sistema. Imamo i prikaza slučajeva sa matičnim ćelijama koji potiču iz kostne srži, periferne krvi, placentalne krvi…
* A, u kojoj oblasti je uspeh najizvesniji?
– Ako postoji nekakva važna primena u regenerativnoj medicini za koju se možemo nadati da će zaista da doprinese lečenju ljudi koji su u beznadežnoj situaciji, onda je to neuroregenerativna terapija pomoću matičnih ćelija posle povrede kičmene moždine i nerava. Recimo, da se uspostavi motorna funkcija ili senzibilitet nakon oštećenja kičmene moždine, kod ljudi koji su posle saobraćajne nesreće ostali invalidi. Eksperimentalna medicina nam daje nadu da će to moći da se ostvari.
* Koliko su realna očekivanja da se u laboratorijskim uslovima naprave organi koji bi bili spas za mnoge bolesti i smanjili potrebu za donorskim organima?
– Raspolažemo mogućnostima da formiramo tkiva eks vivo, što znači u kulturi, i organoidne strukture u kulturi. Međutim, formiranje celokupnih, funkcionalnih organa, još je na jednom fundamentalnom eksperimentalnom nivou. Znači, primena je na dugom štapu.
NOVA KOST
* Šta se dosad smatra najvećim dostignućem regenerativne medicine? – Uglavnom je sve još na nivou kliničkih studija, dakle, ne primenjuje se u rutinskoj praksi. Jedna od njih, na primer, pokazuje da pomoću matičnih ćelija možemo da rešimo nedostatak kosti posle loma.
PRVO ROŽNJAČE
* Koji bi prvi organ mogao da izađe iz laboratorije i može li da se pretpostavi koliko nas vremena deli od toga? – Moglo bi da se desi da prvo proizvodimo rožnjače za oko. Zato što već postoje klinički testovi ispitivanja. Očekujemo da proizvodnja rožnjači u laboratorijama uđe u kliničku praksu za desetak godina.
