Terapija matičnim ćelijama pomogla Radetu Šijaku (10) da stane na noge. Do odlaska u Kijev na lečenje mogao je samo da puzi. Prve korake Rade je napravio mesec dana posle uspešne transplantacije.
Zbog cerebralne paralize Rade Šijak (11) iz Kovilja nije imao detinjstvo kao njegovi vršnjaci, ali njegovi prvi samostalni koraci dokaz su da su čuda, ipak, moguća. Rade je prvi put, pomalo nesigurno, stao na svoje noge lane, posle prve terapije matičnim ćelijama u Kijevu, a ovog septembra, kad je krenuo u peti razred redovne škole, prvi put je u učionicu, pun ponosa, srećan što ga svi drugari gledaju, ušao svojim nogama.
Majka Andrea kaže da je Rade rođen kao zdrava beba. Trinaestog dana po rođenju doživeo je kliničku smrt, niko ne zna zašto. U drugoj godini su mu lekari postavili dijagnozu: cerebralna paraliza, a u sedmoj i – “epilepsija”.
Sve do odlaska u Ukrajinu Rade je jedino mogao da puzi kao beba, a ako i uspe da se uspravi, odmah je gubio ravnotežu i padao. Ako bismo ga uzeli za ruke i pokušali da šetamo kao što to mogu bebe koje tek prohodavaju, on je bukvalno visio na našim rukama. Srećom, Rade je potpuno mentalno zdrav, vrlo bistar dečak. Od prvog razreda ide u redovnu školu i odličan je đak – priča dečakova majka Andrea.
Na Dečjoj klinici u Novom Sadu, gde je Rade lečen, lekari nisu iznosili prognoze. Andrea kaže da su uglavnom savetovali da se sačeka, da se vidi kako će biti sa odrastanjem. Ali, kod Radeta se ništa nije menjalo, pogotovo ne nabolje i ni Andrea, ni njegov otac Petar, nisu više hteli da gube vreme.
Mislim da sam na internetu iščitala prezentacije svih klinika, informisala se o svim mogućim metodama, i rešila da idem tamo gde nisam pročitala da je iko iz Srbije bio, u Kijev – priča Andrea.
Nisam strahovala, nekako sam negde osećala da će sve biti dobro. Ali, kad Rade posle transplantacije matičnih embrionalnih ćelija nije stao na noge, bila sam razočarana. Kasnije sam shvatila da je bilo apsolutno smešno da očekujem da će “za tren” nešto da se izmeni. Prve korake Rade je napravio mesec dana posle transplantacije i kad sam to videla bukvalno sam bila u šoku.
HRABRI RADIVOJE PROHODAO NAKON TRETMANA MATIČNIM ĆELIJAMA
Napretkom u lečenju nisu bili zadovoljni samo lekari u Kijevu, nego i lekari u Novom Sadu koji su dotad lečili Radeta.
Šijakovi su u Ukrajinu otišli zahvaljujući Fondaciji “Budi human”
Najstrašnije od svega, strašnije i od misli da bi Radetu posle te procedure, možda, moglo da bude gore, iako sebi uopšte nisam dozvoljavala da razmišljam tako, bilo mi je to što moram da molim, bukvalno “da prosim” za lečenje svog deteta, ali srećom iza nas je stala Fondacija i 10.000 evra za samu transplantaciju, i još 2.000 za troškove puta vrlo brzo su sakupljeni – priča Andrea.
Odmah posle uvida u medicinsku dokumentaciju, koja je u Kijev otišla pre Radeta, lekari iz tamošnje klinike rekli su da dečak jeste kandidat za transplantaciju matičnih ćelija, ali da se procedura mora ponoviti tri, četiri puta.
Napredak posle prve transplantacije bio nam je motiv da odemo ponovo, i Redetu su letos, u julu, ponovo presađene matične ćelije – priča Andrea. – Posle toga njegov korak je postao mnogo sigurniji, čim smo se vratili iz Ukrajine počeo je da vozi bicikl. Nemamo potvrdu da je izlečen od epilepsije, ali epileptični napad nije imao duže od godinu dana, nijedan posle početka terapije matičnim ćelijama. Da li je metoda priznata, ili nepriznata, uopšte me ne zanima. Svakog dana na svom sinu vidim rezultate ovakvog lečenja i ići ćemo opet. Sve dok to mom detetu bude pomagalo.
Rade sada hoda bez ičije pomoći, samo se, njegovi roditelji misle više zbog straha da će pasti, pridrži za zid, sto ili za prst majke ili oca.
Pred polazak u peti razred, pošto je bio izuzetno rešen da sam uđe u školu, vežbali smo tako što je on hodao kroz sve prostorije u kući i bio je neumoran. On, inače, ima mnogo energije, redovno vežba, a kad mu je mrsko da radi vežbe sad je sav srećan što to može da izveze jednu dobru turu biciklom.
Izvor: Novosti.rs
