Pre tačno 27 godina urađena je na svetu prva transplantacija matičnih ćelija iz krvi pupčane vrpce i to na muškarcu koji danas ima 32 godine, oženjen je i otac je jednog deteta. On se zove Metju Farou, a rođen je sa retkom bolešću – Fankonijeva anemija.
Za njega se lekari mislili da će umreti, da mu nema spasa. Sve dok, posle pet godina, na svet nije došla njegova sestra, koja mu je postala donor.
Metju je dobio krv iz pupčane vrpce i posteljice svoje novorođene sestre. Do tog trenutka, i posteljica i krv iz pupčanika su se bacali kao medicinski otpad. Medicinska nauka je smatrala da je jedini izvor matičnih ćelija u telu koji bi mogao da pomogne deci koja boluju od bolesti krvi koštana srž. Međutim, ni jedno od troje obolele dece nije moglo da pronađe podudarnog donora koštane srži, a alternative je bila preko potrebna.
Prvi lekari koji su predložili krv iz pupčanika kao alternative su proglašeni sanjarima. Međutim, stvarnost je opovrgnula kritičare krvi iz pupčanika i ona se sada koristi kao pomoć pri lečenju malignih oboljenja krvnog i limfnog sistema, kao i ozbiljnih genetskih bolesti krvi.
Tada “sanjari”, danas svetski priznati naučnici su: američki naučnik dr Hal Broksmejer, koji je sačuvao matične ćelije iz pupčanika Metove sestre i dr Elisan Glukman, koja je obavila pripremu za transplantaciju ovog dragocenog biološkog materijala i samu transplantaciju u francuskoj bolnici “Saint-Louis” u Parizu.
Met priznaje, da 6.oktobar kada mu je pre 27 godina urađena transplantacija proslavlja kao svoj drugi rođendan. Pročitajte njegov intervju:
Zašto si odlučio da javno govoriš?
Moj cilj je da podelim svoju priču sa svima, kako bih podigao svest ljudi i uticao na bolje razumevanje šta su to matične ćelije iz krv pupčane vrpce i kako nam mogu pomoći u lečenju teških oboljenja. Postoji zaista mnogo ljudi koji nisu svesni značaja i mogućnosti matičnih ćelija iz krvi pupčane vrpce.
Razgovarao si sa mnogo pacijenata i njihovim porodicama, šta je ono najbitnije što ljudi treba da znaju o matičnim ćelijama iz krvi pupčane vrpce?
Matične ćelije iz pupčanika moje mlađe sestre su me izlečile od oštećenja kičmene moždine izazvanog Fankonijevom anemijom. One su te koje su mi omogućile da nastavim normalan život i odrastem. Da ih moji roditelji nisu sačuvali, sada ne bih bio živ. Zato se uvek trudim da svojim primerom ohrabrim porodice one dece koja prolaze kroz istu priču i proces transplantacije i dokažem im da ne brinu, jer pacijenti mogu da nastave sa odrastanjem, imaju kasnije i porodicu i svoju decu i žive sasvim normalan život.
Pojavljuješ se u filmu, „Slavimo Drugu šansu u životu – Istorija transplantacije krvi pupčane vrpce i koštane srži“, koji je producirala organizacija za podršku pacijentima BMTinfonet. U filmu je objavljen tvoj snimak kada si imao pet godina i bio u bolnici u Parizu. Šta si rekao svom sinu Ilajdži o svojoj borbi sa bolešću?
Ilajdža će napuniti dvanaest godina ovog novembra. Dosta pričamo o tome kroz šta sam prošao, kako je proces transplantacije bio drugačiji nego danas, i delim sa njim male priče o situacijama kojih se sećam. Na primer, morao sam da budem u plastičnom balonu i nisam smeo da imam kontakt ni sa kim. Morao sam da budem bolestan sam, iako sam više od svega želeo da budem blizu moje majke i držim je za ruku. Kada su dolazili kod mene u sobu, moji roditelji su morali biti potpuno obučeni i zaštićeni posebnim odelima. Čak i danas, pacijenti su u sobama sa posebnim pritiskom vazduha, doduše bez plastičnog mehura, ali roditelji i dalje moraju da nose posebna odela i rukavice i uvek postoji barijera kada dotaknu svoju decu.Moj sin je veoma ponosan na mene i voli da priča o meni – svom tati koji je spasio mnogo života zahvaljujući njegovom iskustvu i prvom transplantu.
Poznat si u naučnim i medicinskim krugovima, ali zapravo vodiš sasvim normalan porodični život. Da li imaš neki savet za pacijente koji su prošli kroz transplantaciju i pokušavaju da ponovo nastave normalan život?
Srećom, nisam imao dugotrajne posledice transplantacije. Bio sam veoma mlad kada sam imao transplantaciju, i život sa bolešću je bio jedino što sam poznavao. Bio sam samo dete koje je želelo da se igra, isprlja i bude baš kao sva druga deca. Nakon transplantacije trebalo mi je mnogo vremena da shvatim da je OK isprljati se. U tom smislu, moj savet bi bio, da je potrebno vreme da se priviknete i da se ne osvrćete na teške momente i periode lečenja. Lako je reći „Zašto baš ja?“. Bilo mi je potrebno mnogo vremena da shvatim da treba da gledam u budućnost i stvarno počnem da živim. Bog me je zadržao ovde sa razlogom.
Izvor: BBC & http://parentsguidecordblood.org/newsletters.php
